Pet vinskih regija koje treba da budu na vašoj listi

Vreme čitanja: 5 minuta

Šta vas čeka u ovom tekstu

1. Toskana, srce italijanskog vina
2. Bordo, ime koje nosi težinu
3. Douro dolina, portugalski dragulj
4. Rioha, španska strast u boci
5. Fruška gora, domaći adut blizu vas

Piše Tihomir Stanišić

Zašto boca iz jednog sela košta pet evra, a iz susednog pedeset?

Grožđe može da bude ista sorta.

Vinar može da radi isto.

Razlika je u zemlji, suncu, vetru i vodi, i Francuzi za to imaju posebnu reč, teroar, koja znači otprilike „sve ono što mesto daje vinu“.

Sunce pravi šećer u grožđu.

Što više sunca, grožđe je zrelije, a vino punije i mekše.

Ali samo sunce nije dovoljno, jer bez hladnih noći vino ispadne teško i bez svežine.

Zato najbolji vinogradi imaju toplo popodne i svežu noć.

Zemlja radi suprotno od onoga što biste očekivali.

Na bogatoj zemlji loza daje mnogo grožđa, ali razvodnjenog ukusa.

Na siromašnoj, kamenitoj zemlji loza se muči i daje malo grozdova, ali svaki nosi više ukusa.

Na čuvenom imanju Château d’Yquem kažu da jedan čokot daje tek jednu čašu vina.

Dodajte tome strme padine na kojima se bere samo rukom i godine čekanja u hrastovom buretu, i eto pedeset evra.

Ostatak cene dodaje ime mesta, jer se za slavne regije uvek traži više boca nego što ih ima.

Zato se dobro vino uvek pamti po mestu, a ne samo po etiketi.

Evo pet mesta čije ime u svetu vina znači nešto, i po jedna priča iz svakog koju vredi znati pre prve čaše.

Toskana, srce italijanskog vina

Na svakoj boci Kjantija Klasika nalazi se crni petao.

Po legendi, Firenca i Sijena su u srednjem veku odlučile da granicu između sebe odrede trkom dva jahača.

Svaki kreće iz svog grada kad petao zapeva, a granica je tamo gde se sretnu.

Firentinci su svog crnog petla danima držali gladnog, pa je zapevao pre zore.

Njihov jahač je krenuo ranije i Firenca je dobila skoro celu oblast.

Petao je od tada simbol vina.

Glavno grožđe Toskane je Sanđoveze, a ime mu verovatno dolazi od latinskog „Jupiterova krv“.

Ali najveća priča Toskane počinje 1944. godine, kad je jedan markiz na obali, daleko od slavnih brda, zasadio francuski Kabernet i počeo da pravi vino po svom, mimo svih italijanskih pravila.

Prva boca za prodaju izašla je tek 1968.

Vino se zove Sasikaja.

Vlasti su ga godinama vodile kao obično stono vino.

Danas je jedino vino u Italiji koje ima zaštićeno poreklo samo za jedno imanje.

Bordo, ime koje nosi težinu

Godine 1855. Napoleon III je za Svetsku izložbu u Parizu naložio da se najbolja vina Bordoa poređaju po kvalitetu.

Trgovci su za nekoliko dana napravili spisak, rangiran uglavnom po ceni po kojoj su se vina tada prodavala.

Taj spisak važi i danas, preko 170 godina kasnije.

Promenjen je samo jednom.

Godine 1973. imanje Mouton Rothschild podignuto je sa drugog na prvo mesto, posle pola veka upornog lobiranja porodice Rotšild.

Njihov stari moto glasio je „Prvi ne mogu biti, drugi neću, Mouton sam“, a posle 1973. promenjen je u „Prvi sam, drugi sam bio, Mouton se ne menja“.

Sam Bordo je podeljen rekom na dve obale.

Leva daje čvrsta, ozbiljna vina od Kaberneta, koja traže godine u podrumu da omekšaju.

Desna daje mekša, voćnija vina od Merloa, koja se piju ranije.

Ko želi da nauči razliku među crvenim vinima, najbrže će je naučiti ovde, sa po jednom čašom sa svake obale.

Douro dolina, portugalski dragulj

Douro je jedna od prvih vinskih regija na svetu kojoj su zakonom određene granice, još 1756. godine.

Razlog je bio novac, a ne romantika.

Englezi su kupovali ogromne količine vina odavde, a trgovci su ga mešali sa jeftinim vinom sa strane.

Portugalski ministar je zato povukao granicu i postavio kamene međaše, od kojih neki stoje i danas.

Ovde je nastao i porto.

Da bi vino preživelo dugo putovanje brodom do Engleske, u njega se dodavala rakija od grožđa.

Rakija zaustavlja vrenje, pa u vinu ostane prirodna slatkoća, a jačina poraste na oko 20 odsto.

Tako je nastalo vino koje se čuva decenijama.

Buradi su vekovima plovila niz reku na ravnim drvenim čamcima, sve dok brane nisu učinile reku mirnom.

Vinogradi su isklesani u terase na strmim obalama, i to je ručni rad koji traje vekovima.

UNESCO ih je 2001. upisao na listu svetske baštine.

Rioha, španska strast u boci

Najbolja stvar koja se Riohi ikad desila bila je nesreća u Francuskoj.

Krajem 19. veka sitna vaš iz Amerike uništila je skoro sve vinograde Bordoa.

Francuski vinari su prešli Pirineje, pronašli Riohu i doneli svoje znanje o odležavanju vina u hrastovim buradima.

Rioha je od tada poznata po vinima koja strpljivo odležavaju.

I to jasno piše na etiketi.

Krianca znači najmanje dve godine odležavanja, od toga bar godinu u buretu.

Rezerva znači tri godine.

Gran Rezerva znači najmanje pet godina, od toga bar dve u buretu.

Kad pročitate etiketu, znate tačno koliko je vino čekalo pre nego što je stiglo do vas.

A ako se nađete u gradiću Haro 29. juna, ponesite staru majicu.

Tog dana se održava Bitka vina, na kojoj hiljade ljudi polivaju jedni druge crnim vinom, i niko ne ostane suv.

Fruška gora, domaći adut blizu vas

Rimski car Prob rođen je u Sirmijumu, današnjoj Sremskoj Mitrovici.

Po predanju, u trećem veku je naredio vojnicima da na obroncima Fruške gore sade vinovu lozu.

Vinogradi su tu od tada, skoro sedamnaest vekova.

Po njemu danas jedna domaća sorta nosi ime Probus.

Fruška gora ima i nešto što retko koja regija ima, dvostruko sunce.

Loza dobija sunce direktno sa neba, ali i odbijeno od površine Dunava, pa grožđe bolje sazreva.

Iz Sremskih Karlovaca dolazi bermet, slatko začinsko vino po starom receptu, za koje se priča da je bilo na vinskoj karti Titanika.

Tačno ili ne, bermet je jedno od retkih vina na svetu koje se pravi samo na jednom mestu.

Sve to je sat vremena vožnje od Beograda.

Toskana, Bordo i Douro traže avionsku kartu.

Fruška gora traži samo slobodnu subotu.